Kad su cvetale tikve
grb
facebook logo  youtube logo  ЋИР / ENG

O DELU

„Evo, lišeni slave svoje, u poniženju velikom stojimo, vodjeni silom kuda nećemo“

Danilov učenik, XIII-XIV vek (moto romana Dragoslava Mihailovića preuzet iz srpskih, srednjovekovnih spisa)

Drama „Kad su cvetale tikve“ Dragoslava Mihailovića koliko god da je dvojako svedočanstvo povesnih socijalno-političkih previranja iz nedavne prošlosti, toliko je iznad svega upečatlјiva, snažna i onespokojavajuća intimna priča o rasteglјivosti granica lјudskosti i morala. Univerzalnu, gotovo arhetipsku, temu o prevazi osećaja potrebe za odbranom sopstvene časti i dostojanstva nad nametnutim, svepritiskajućim, ali opšte prihvaćenim društvenim normama i zakonima (koje itekako zavise od istorijskog trenutka i poretka), Mihailović postavlјa u radikalno dramaturški defragmentisane i na prvi pogled lokalno-političke okvire (komunistička diktatura, Rezolucija Informbiroa, Goli otok), dajući tako „Tikvama“ vanvremensku notu. Koliko je krajem šezdesetih godina ova drama (kao i roman, uostalom) delovala jeretično u vaspostavlјenoj hijararhiji u pokušaju otvaranja novih sloboda govora i mišlјenja, te bila proglašena za „subverzivni“ akt u podrivanju postojećeg i uvreženog sistema, načinjala tabu teme golootočkih stradanja i surovo nasilnog uvodjenja uniformnosti i poslušnosti; toliko ona danas dotiče pre svega intimnom ispovešću glavnog aktera i svedoka minulog doba, Ljube Vrapčeta o sudbinskom tragizmu jednog vremena u kome pojedinac čvrstih moralnih postulata nikako nije mogao da opstane čistih ruku. Uostalom, sudbina junaka koji se od proste, pravedne duše pod pritiskom okolnosti/sistema pretvara u hladnokrvnog ubicu osvetnika, tema je koja se provlači od antičkih vremena, preko Šekspirovih dela, do današnjeg trenutka. Ono što je Mihailovićev pomak svakako je ostavlјena mogućnost slobode izbora kazne: Ljubu Vrapčeta neće sustići ni gnev Bogova, ni lјudski zakoni. On odlazi u dobrovolјno izgnanstvo, lišen kontakta sa sopstvenim korenima i nasledjem, a njegova kazna je u užarenu nostalgiju pretočena griža savesti. Tako i baš zato on postaje “junak našeg doba”.

Maša Stokić

O PISCU

Dragoslav Mihailović rodjen je 1930. godine u Ćupriji. Diplomirao je na Grupi za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik Filozofskog fakulteta u Beogradu i profesionalni je pisac. Kao devetnaestogodišnjak je uhapšen iz „političkih razloga“ i od 1950. do 1952. godine bio je u zatvorima u Ćupriji, Kragujevcu i Beogradu (Ada Ciganlija), kao i u logoru na Golom otoku. Rehabilitovan je 2006. godine.

Objavlјena dela: „Frede, laku noć“ (pripovetke), 1967; „Kad su cvetale tikve“ (roman), 1968; „Petrijin venac“ (prozni ciklus), 1975; „Čizmaši“ (roman), 1983; „Uhvati zvezdu padalicu“ (pripovetke), 1983; „Uvodjenje u posao“ (drame), 1983; „Vijetnamci“ (scenario za igrani film), 1990: „Lov na stenice“ (1993; „Gori Morava“ (roman), 1994; „Goli otok I-III“ (dokumentarna publicistika), 1990-1995; „Odlomci o zlotvorima“ (proza), 1996; „Zlotvori“ (roman), 1997; „Kratka istorija satiranja“ (studija), 1999; „Jalova jesen“ (pripovetke), 2000; „Crveno i plavo“ (ogledi i članci), 2001; „Treće proleće“ (roman), 2002; „Vreme za povratak“ (besede), 2006; „Majstorsko pismo“ (besede i članci), 2007; „Preživlјavanje“ (zbirka pripovedaka), 2010; „Skuplјač“ (drama), 2011; “Goli otok IV-V” (dokumentarna publicistika), 2011-12.

Nјegovi romani i pripovetke prevedeni su na: albanski, beloruski, bugarski, grčki, danski, engleski, litvanski, madjarski, makedonski, nemački, polјski, rumunski, ruski, slovački, slovenački, francuski, češki, švedski, španski i portugalski. Redovan je član Srpske akademije nauka i umetnosti.

O REDITELjU

Boban Skerlić je završio Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu.

Film: “Šangarepo ti ne rasteš lepo”, “Do koske” i “Top je bio vreo”.

Pozorište: “Grobnica za Borisa Davidoviča” Danila Kiša u Dadovu (korežija sa Radivojem Andrićem), “Zmajovini pangalozi” Ivane Dimić i “Škola rokenrola” Milene Depolo u Pozorištu Boško Buha, “Trpele” sa Milenom Depolo u Beogradskom dramskom pozorištu.

REČ REDITELjA

Dušanovac pedesetih godina dvadesetog veka se nije razlikovao mnogo od Dušanovca pedesetih godina devetnaestog veka. Čak ne toliko po “izgledu”, koliko po logici i životnim rutinama. Česma u dvorištu, ratluk uz kafu, veš na štriku, golubovi, malo bašte, muškatle u loncu, mirisi kuhinja, drvene klupe i hoklice, sitni majstorluci, improvizacija, karirani stolnjaci, dunje, dudinje i orasi…

Boks pedesetih nije bio ono što je danas – krvavi, dobro plaćeni spektakl. Bio je sirotinjski hobi, vežba preživlјavanja u radničkim predgrađima i zajedničkim dvorištima, šansa za malo obilniji ručak ili džeparac, prilika da golјu uopšte primete devojke… Ali i da nauči da podnosi batine, pa i da – ubije.

To je sve milјe, šarena stakalca kaleidoskopa, a “Kad su cvetale tikve”’ je drama o tome kako se rađa zlo u čoveku, posmatranje duše koja se mic-po-mic usmrđuje. Na oči vlasnika. Uz punu svest. I bez sposobnosti ili volјe da se tome suprotstavi. Ništa jeftin sentiment, ništa operski kič. Smrti, silovanja, strahovi – otuda toliko ekspresije i toliko emocija u drami.

Kad procvetaju tikve – tuberkulozni umiru. A tuberkuloza, kao patnja i potencijal smrti, je sveprisutna. Samo je pitanje kad će čija tikva procvetati.

Boban Skerlić

Mesto, vreme, okolnosti

Dušanovac je naselјe u Beogradu koje se nalazi na gradskoj opštini Voždovac. Graniči se sa naselјima Pašino brdo na severu, Autokomanda na zapadu, Braće Jerković na jugu, Konjarnik na istoku i Voždovac na jugozapadu. Kao predratno predgrađe Beograda, formirano je 1920. na tadašnjoj istočnoj granici grada. Početkom 1960-ih i 1970-ih, nova naselјa su se razvijala na istoku, tako da je danas Dušanovac bliži centru (10 minuta javnim prevozom) nego istočnom kraju grada.

Dušanovac je uvek bio područje doselјenog stanovništva radničke klase nižeg socijalnoj statusa, pretežno smeštenim u prizemnim kućama sa zajedničkim dvorištem (partaje). Kraj je u periodu izmedju dva poslednja rata (Drugog svetskog i ex-Yu) bio poznat po “žestokim momcima” i još žešćim obračunima, što medjusobnim, što sa drugim gradskim klanovima oko dominacije.

(…)

Informbiro (IB), odnosno Kominform, Kominformbiro je predstavlјao prvu formalnu, medjunarodnu organizaciju komunističkih partija nakon raspuštanja Treće internacionale (Kominterna) tokom Drugog svetskog rata, a osnovan je 1947. kao njen naslednik i jedan od temelјa Istočnog bloka, nastalog raspadom ratne antihitlerovske koalicije, početkom Hladnog rata i uspostavom sovjetske hegemonije nad Istočnom Evropom.

Izraz je na prostoru bivše Jugoslavije postao sinonim za period u kome se vladajući režim na čelu s Josipom Brozom Titom i Komunističkom partijom (KPJ) suprotstavio Josifu Visarionoviču Stalјinu i Sovjetskom Savezu, a što je dovelo do početka neprijatelјstva tadašnje Jugoslavije sa novostvorenim Istočnim blokom. Posledice su bile ekonomska kriza, povišena borbena gotovost na granicama i žestoka unutrašnja represija prema stvarnim ili navodnim pristašama Stalјina u Jugoslaviji, čiji je najzloglasniji simbol logor na Jadranu – Goli otok.. Na Petom kongresu KPJ “Stalјinu je rečeno NE”. Tada je započeo surovi progon svih simpatizera, kao i onih za koje se sumnjalo da su simpatizeri Stalјina i SSSR-a, a posledice su se osećale i posle smrti Josipa Broza Tita, 1980. godine.

(…)

Boks, često nazivan i “plemenitom veštinom”, je najteža, najkompleksnija i najspecifičnija olimpijska disciplina. Prvi prikazi pesničenja/borbe šakama mogu se naći još u drevnom Egiptu. Godine 688. p.n.e. uvršten je na Olimpijske igre u okviru pankrationa (mešavine rvanja i boksa). Pominje se i naziv pygmachia: stari Grci su verovali da je to igra Bogova sa Olimpa.

Boks je borilački sport koji podrazumeva nadmetanje u snazi, brzini, refleksima i izdržlјivosti takmičara. Pravila su se kroz istoriju bitno menjala, a borbe su bile brutalne, čak i smrtonosne. Prva bokserska pravila novijeg doba nastala su u Londonu, u XVIII veku, a sistematizovao ih je 1867. Markiz od Kvinsberija u prvi službeni bokserski pravilnik, koji je i danas u upotrebi. Propisane su runde od tri minuta, veličina ringa, zabranjeni nesportski udarci… Danas razlikujemo dva osnovna pravca boksa: amaterski (olimpijski) i profesionalni boks, kojim upravlјa nekoliko različitih bokserskih federacija.

U sportskoj istoriji mnogih zemalјa najbolјi i najpopularniji sportisti bili su upravo bokseri: Muhamed Ali (USA), Laslo Pap (Mađarska), Nino Benvenuti (Italija), Teofilo Stivenson (Kuba), Maks Šmeling (Nemačka)… Za najbolјeg sportistu sveta u XX veku proglašen je bokserski šampion Muhamed Ali. Prve rukavice u Srbiju, 1908. godine, doneo je Mileta Nedić, a 1911. osnovan je prvi bokserski klub u Beogradu. Prvi boks meč organizovan je 1912. u bioskopu „Kolarac“, gde su nastupili Mileta Nedić protiv Ebera, boksera iz Mađarske. U posleratnoj istoriji, jugoslovenski bokseri na međunarodnim takmičenjima, ostvarili su najbolјe rezultate od svih pojedinačnih sportova. Osvajane su mnogobrojne medalјe na Olimpijadama, Evropskim i Svetskim prvenstvima, a ističu se imena poput Pavla Šovlјanskog, Koste Lekovića, Dušana Bogdanovića, Dragomira Vujkovića, Rajka Milića, Marijana Beneša, Mate Parlova, Zvonka Vujina, Aziza Salihua, te izuzetna generacija s kraja sedamdesetih kojoj pripadaju Fazlija Šaćirović, Bratislav Ristić, Memet Bogujevci, Miodrag Perunović, braća Kačar i Dragomir Vujković. Kod nas se održavaju i međunarodni bokserski turniri, napr „Meč šampiona“ (osnovan 1957.) – borbe za Zlatnu rukavicu, koji su iz godine u godinu pratile desetine hilјada gledalaca, a mečevi su održavani na Sajmu zbog velikog interesovanja.

Istorijski kontekst

Prošlo je 45 godina od praizvedbe drame Dragoslava Mihailovića „Kad su cvetale tikve“, koju je po istoimenom romanu napisao sam autor, u režiji Bore Draškovića i izvodjenju Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Priča o beogradskom bokseru Ljubi Sretenoviću (zvanom Ljuba Vrapče i Šampion), koja je otvorila temu nasilјa i prvi put javno progovorila o logoru na Golom otoku, političkoj i policijskoj torturi nad neistomišlјenicima, oživela je na sceni 6. oktobra 1969. i posle pet izvođenja, intervencijom Josipa Broza, skinuta je sa repertoara. Politički skandal, svojevrsna “Rezolucija o Tikvama” i izjašnjavanje po komitetima o ovoj temi, zapravo su označili početak otvaranja problema slobode govora, mišlјenja i izražavanja u komunističkom režimu, a posledice koje su autori i umetnici angažovani oko predstave snosili (u profesionalnom i životnom pogledu) danas su gotovo nezamislive.

(…)

“Evo, na primer, nedavno ste vi videli, tu neki komad, kazališne neke tikvice. Kako cvate tikva, ali ta njegova tikva, koji je to pisao, ne cvate, jer ona je, izgleda, potpuno gnjila, i tako dalјe… gde se blati naš društveni sistem, gde se hoće na svaki način da se naše društvo prikaže kao društvo koje ne valјa. (…) Znate vi šta on to govori… A ko govori? Govori onaj koji je bio na Mramoru, na otoku tamo, na Golom otoku. I većina tih lјudi, većina… to ih nema, mali broj, ali su vrlo glasni. (…) Pa, mi moramo, odozdo treba da se te stvari… da se njega onemogući. Ja ne tražim da mi sad njega, šta ja znam, hapsimo, i tako dalјe, nego – naprotiv – da bude glas javnosti onaj, koji će njih onemogućiti da se bave takvim poslom.“

Govor Josipa Broza Tita 25.10.1969. (“Komunisti – savest svojih kolektiva”/”Tikve – blato na sistemu”, Večernje novosti)

(…)

Već sama činjenica da je roman “Kad su cvetale tikve”, od svog pojavlјivanja 1968. godine do danas objavlјen u trideseti i tri izdanja na srpskom jeziku i u dvadeset prevoda, ukazuje na značaj koji ima u savremenoj, srpskoj književnosti. Dušanovački bokser Ljuba Sretenović postao je gotovo kultni lik posleratnih generacija, te je nesumnjivo da je reč o delu koje je steklo slavu ne zbog vanliterarnih okolnosti, već isklјučivo zahvalјujući svojim estetskim kvalitetima.

(…)

„Boks bi mogao da bude velika metafora za jedno vreme nasilјa. Čak nešto više: u trenutku kada svuda tikve cvetaju, kad mladi svet prerano umire, izgleda da je etika jedino još na ringu moguća. Kada i to nestane, vreme straha i nasilјa odnosi nove žrtve“.

Boro Drašković

(…)

„Zar mislite da naša pozorišta zbilјa nisu želјna savremenih drama koje govore o tome kakve se sve sumnje radjaju u našem čoveku koji živi životom današnjice, sa svim njenim socijalnim i političkim aspektima“?

Bojan Stupica

(…)

„Tikve“, međutim, nisu imale samo dimenziju političkog angažmana, bila je to predstava visoke estetike, sa glumačkim bravurama koje se pamte. Scenografiju i kostime radili su Vladislav i Slavica Lalicki, songove za pesme napisao je Matija Bećković, a muziku je komponovao Žarko Petrović. Drama je u Srbiji inscenirana još samo 1984. godine u Narodnom pozorištu u Beogradu (režija Vide Ognjenović).

Zapisi o “Tikvama”

“Ovih dana počelo je da se daje nadugačko i naširoko jedno, malo dušanovačko, malo političko pozorje. Tu se lepo vidi kako jedan bokser, koji nije dobar, završava u Švedskoj gde ga gazed eksploatišu na human način. Pozorje se zove “Kad su cvetale tikve” i pisac Dragoslav Mihailović otvoreno priznaje da nikad nije bio na Dušanovcu. Valјda zato zna sve o Dušanovcu. Bora Drašković je stvar izrežirao iz Nјujorka, gde je pokušavao da dobavi Kasijusa Kleja za partnera Miši Janketiću. Brzo pogledajte “Tikve” dok nije pukla tikva! Priča se da su glumci bolešlјivi, navalio grip ovih dana, može da se desi da se pozorje otkaže”.

Student, 14.10.1969.

(…)

„Odavno u našoj prozi nije zazvonila tako čista, sveža, izvorna, snažna reč o savremenom životu, ili bar jednom njegovom vidu, da je retko kada, i možda nikada u našoj prozi, Beograd tako izdašno otkrio svoje tamno lice i koliko jednostavne, toliko tragične sudbine svojih periferijskih žitelјa“.

Petar Džadžić („Lisovac, Gutić i književnost“, NIN 2.06.1969.)

(…)

„Šampion je izlomlјen životom, ali ne i otrovan njime. Šampion ne odbacuje svijet; on samo pokušava da se od njega odbrani razlozima za svoj život. On se svijetu ne suprotstavlјa da bi ga promenio, nego da ne bi bio uništen. Smisao njegove borbe iscrplјuje se u samoodbrani“.

Vuk Krnjević (O romanu „Kad su cvetale tikve“, Politika 22.12.1968.)

(…)

„Da bi se izbegle nepotrebne mistifikacije povodom jedne literature koja mistifikaciju izbegava, valјa reći da se ovde ne radi o političkom romanu, a najmanje o tome da se preocenjuju neki dogadjaji iz naše nedavne političke istorije. (…) Informbiro je samo jedna od okolnosti koja se, i protiv njegove volјe, i iznad njegova razumevanja, dotakla života Ljube Vrapčeta, čijom sudbinom se pisac bavi. Ako u ovoj drami i nismo suočeni sa punom i svestranom političkom istinom o Informbirou, to je zato što to i nije moguće učiniti u okviru jednog umetničkog dela, tim pre što ovako nešto nije ni središnji predmet autorova nastojanja“.

Muharem Pervić („Vreme prošlo, vreme sadašnje“, Politika 13.10.1969.)

(…)

„U središtu nalazi se jedan tragični junak bez ikakve političke obojenosti. Nјegovu apolitičnost najbolјe karakterišu one reči što ih on sam kazuje, misleći na 1948. godinu: „Sad se svadjate, a sutra ćete se lizati“! Taj junak je, dakle, zamišlјen kao neko ko se nalazi s one strane političkih opredelјenja i njegova tragedija je druge vrste“.

Nikola Milošević (Filosofija, broj 3-4/69.)

(…)

(dokumentarni materijal je preuzet iz knjige Feliksa Pašića “Kako smo čekali Godoa, kad su cvetale tikve”, Bepar pres 1992.)

* uz originalnu muziku u predstavi su korišćene numere:

“Be My Little Baby Bumble Bee” (Marshall-Murphy)
Gordon Mc Rae and June Hutton
“Since I Fell for You”
Ella and Buddy Johnson and his Orchestra
“Flamingo”
Stan Getz and Swedish All Stars
“By the Light of the Silvery Moon”
Fats Waller
“Early in the Mornin’”
Louis Jordan and his Tympany Five

BEOGRADSKO DRAMSKO POZORIŠTE ZAHVALjUJE SE:

Aleksandri i Draganu Bogosavlјeviću, Aleksandru, Beotaxi- ju,Danici Radovanović, Dragolјubu Miletiću, Dubravci Katić, Dušanu Đuriću, Elektrodistribuciji, Husniji Kurtoviću, Ivani Sarapi, Ivu Jovoviću Jovketu, Jeleni Perić, Jelici Jovanović, Ljilјani B. Pajagić, Ljilјanki Lalić, Mileni Milićević, Mileniji Milosavlјević, Milijani i Nikoli Jovanoviću, Milivoju Bašiću , Mini i Andriji Seović, Mirki Đokić, Nataliji Bulatović, OŠ „Pavle Savić“, OŠ „Petar Petrović Nјegoš“,OŠ „Svetislav Golubović Mitralјeta“- Batajnica, Prihvatilištu za decu Beograd, Radetu, Radio Beogradu,Radmili Šćepanović, Siniši i Nini, Slobodanu i Mirjani Popović,Tatjani Milojević.

Vreme trajanja: 2 sata 20 min.

Premijera: 24.05.2014.

PRIJATELjI PROJEKTA:

PISAC
Dragoslav Mihailović


REŽIJA
Boban Skerlić


SCENOGRAF
Kiril Spaseski


KOSTIMOGRAF
Tatjana Radišić


KOMPOZITOR
Zoran Erić*


SCENSKI POKRET
Marija Milenković


KONSULTANT ZA SCENSKE BORBE
Jovan Jovanović


ASISTENT REDITELjA
Marko Misirača


ASISTENT KOSTIMOGRAFA
Dejana Cvetković


ORGANIZATORI
Marija Batinica
Srđan Obrenović


INSPICIJENT
Olivera Milosavljević


SUFLER
Dragana Anđelković


FOTOGRAFIJE
Marija Ivanišević


LICA

Ljuba Sretenović Vrapče, alias Šampion, bokser
Miloš Biković

Ljuba Sretenović Vrapče (mnogo godina kasnije)

Mihailo Miša Janketić

Milinka, njegova majka

Danica Ristovski

Andra, njegov otac

Srđan Dedić

Dušica, njegova sestra

Anja Alač

Vlada, njegov brat

Daniel Sič

Draganče Stojiljković, bokser, njegov drug

Petar Benčina / Nemanja Stamatović

Stole Apaš

Marko Živić

Ruža, njegova majka

Jelena Čvorović Paunović

Stari Perišić, pukovnik Udbe i predsednik bokserskog kluba „Radnički“, invalid bez leve ruke, narodni heroj

Slobodan Boda Ninković

Rakić, poručnik milicije, član uprave bokserskog kluba „Radnički“

Dejan Matić Mata / Andrej Šepetkovski 

Kapetan Zorić, Ljubin trener

Milan Čučilović

Smiljka

Jelisaveta Orašanin / Ivana Dudić 

Ivica Lepi

Andrija Kuzmanović / Stojan Đorđević

Mita Majmun

Ivan Zarić

Kelnerica

Nataša Marković / Milica Zarić

Vodnik Zdravko

Ivan Tomić

Sulja

Rade Marković

Poparsić

Savo Radović

Čovek

Bora Nenić

Invalid

Lako Nikolić

Devojke, Udbovci, Vojnici, Oficiri, Bokseri, Prolaznici, Publika, Bolesnici, Bolničari

Stefan Radonjić, Aleksandra Ćosić, Miloš Petrović, Anita Stojadinović, Lazar Đukić, Milica Janković, Jovan Jelisavčić, Neven Bujić, Maja Šuša, Aleksandar Kecman

Dečaci
Danilo Arnautović, Marko Lukić, Vasa Vranješ


PRODUKCIJA
BDP