Moje dete
grb
facebook logo  youtube logo  ЋИР / ENG

O DELU

Komad „Moje dete“ Stojana Srdića, nagrađen godišnjom Nagradom Udruženja dramskih pisaca Srbije „Branislav Nušić“ za 2014. godinu, uvodi u pozorišnu produkciju nekoliko klјučnih, ali najčešće prećutkivanih socijalno-angažovanih tema: položaj i uslove života Roma u urbanom okruženju; nasilјe u porodici; seksualno zlostavlјanje dece; pubertetsku trudnoću... Ova veristički ispraćena socijalna tragedija, priča je u prvom planu o Romima, ali poseduje i univerzalne premise o posledicama neobrazovanja i siromaštva na raspad porodice, moralnih vrednosti, lјudskosti uopšte. Komad daje gotovo dokumentaristički brutalnu sliku načina – ne može se reći – života, već opstajanja u začaranom krugu marginalizovane i izopštene grupe, koji je teško razbiti.

REČ PISCA

Dramu „Moje dete“, zamislio sam davne 2004. godine, kada sam upoznao devojčicu koja je tek ušla u trinaestu godinu i koja je u krilu držala šestomesečnu bebu i nešto joj pevušila. Upitao sam je čije to dete tako brižno čuva i na kojem mu to jeziku peva. Prvo se malo uplašila, a onda je tiho i ponosno rekla: „Ovo je moje dete, a pevam na mom, na ciganskom.“

Dugo sam je posmatrao, a zatim upitao za dozvolu da sednem pored nje. Nasmešila se i napravila mi je mesto na klupi. Ništa je nisam pitao. Dugo sam sedeo i gledao u nju i u bebu, a onda je ona počela svoju priču.

Kao dvanaestogodišnjakinja zatrudnela je sa svojim drugom igrajući se „mame i tate“ za novu godinu. Skoro do pred sam porođaj nije znala da je trudna, a kad je to postalo očigledno, majka ju je dovela u dom za decu bez roditelјa gde se porodila. Tu je i ostala, jer joj je majka u međuvremenu umrla. Takođe mi je rekla da ju je pre toga, kad je imala deset, možda jedanaest godina nasilno oblјubio neki rođak...

Hteo sam da zapisujem to što je govorila, ali nije mi dozvolila. Nisam ništa zapisao, ni tada, a ni kasnije, ali sam u sećanju nosio to mlado lice sa lepim detetom u krilu. Da sećanje ne bi izbledelo, napisao sam ovu dramu.

Stojan Srdić

REČ REDITELjA

Piča o Romima u Srbiji je priča o samoj Srbiji.

Ana Đorđević

O PISCU

Stojan Srdić je rođen 1950. u Medenim Selištima kod Glamoča (bivša BiH).

Autor je pet knjiga pesama, dva romana i dve knjige pripovedaka, objavlјenih kod najznačajnih srpskih izdavača. Autor je sedam pozorišnih drama koje su štampane u knjizi „Izabrane drame“ (UDPS 2014), kao i u časopisima „Scena“, „Vidici“ i ediciji „Svremena srpska drama“. Napisao je preko dvadeset radio drama koje su realizovane, a pojedine su prevedene i snimlјene na nekoliko stranih jezika. Učesnik je i dobitnik je nekoliko nagrada za radio dramu na domaćim i stranim festivalima.

Dobitnik je dve Nagrade „Branislav Nušić“ na konkursu Udruženja dramskih pisaca Srbije – za dramu „Anđeo sa verande“ (2005) i „Moje dete“ (2015).

Zastuplјen je u mnogim antologijama poezije i proze.

O REDITELjU

Ana Đorđević (Beograd, 1977) studirala je Pozorišnu i radio režiju, na Fakultetu Dramskih Umetnosti u Beogradu, a diplomirala predstavom “San letnje noći” Vilјema Šekspira u Gradskom Pozorištu u Podgorici 2001. pod mentorstvom prof. Egona Savina.

Od prve profesionalne režije 2000. do danas režirala je više od 20 predstava u Beogradu, Novom Sadu, Skoplјu, Podgorici, Subotici, Somboru, Banjaluci, Kruševcu, Vranju. Autor je ili ko-autor većeg broja dramatizacija i autorskih tekstova koje je režirala.

Dobitnik je više domaćih i regionalnih priznanja: Godišnja nagrada za režiju Jugoslovenskog dramskog pozorišta u sezoni 2008.-09., za najbolјu predstavu u celini i za režiju na festivalu Vršačka pozorišna jesen 2009. za predstavu Laza Lazarević “Švabica”, JDP; Nagrada za najbolјu predstavu u celini i najbolјu režiju na feastivalu Vršačka pozorišna jesen 2010, za najbolјu predstavu u celini na Festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine 2011. i najbolјu predstavu u celini na Festivalu Tvrđava Teatar u Smederevu 2011. za predstavu N.V. Gogolј “Ženidba”, Narodno pozorište Sombor; Prva nagradu za najbolјu pozorišnu predstavu nastalu u bosanskohercegovačkoj produkciji u 2010. godini, koju dodjelјuje redakcija časopisa za dramu, teatar i odgoj "TmačaART", za najbolјu predstavu u celini na Festivalu Teatar Fest u Banjaluci 2011, za najbolјu predstavu u celini na Festivalu pozorišta/kazališta u Brčkom 2011. za predstavu Petar Mihajlovič, “Radnička hronika”, Narodno pozotište Republike Srpske; Nagrada za najbolјu predstavu u celini na Festivalu pozorišta/kazališta u Brčkom 2013. za predstavu “Četrnaesta”, autorski projekat, Narodno pozorište Republike Srpske.

Vreme trajanja: 1 sat 40 min.

Premijera: 27.03.2016.

REČ KRITIKE

“Tragedije patrijarhata”

„Moje dete“ Stojana Srdića je savremena dramska pripovest o teskobnim životima u romskim zajednicama, fragmentarne strukture, sačinjena od četrnaest prizora. Pisac iskopava važne i osetlјive društvene teme, nasilјa u porodici, nemogućnosti obrazovanja, pakla birokratije, nemoći zakona u sprovođenju pravde. Polazeći od događaja koji se odvijaju u bedi životarenja na društvenom dnu, Srdić gradi porodičnu dramu univerzalnog značaja, tragično obojenu, ogled o neuništivoj borbi za preživlјavanje.

Praizvedba ove drame na Novoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta, u režiji Ane Đorđević, skoro dokumentaristički je ogolјena, diskretno stilizovana, estetski i značenjski precizna. Na stilizovano utvrđenoj sceni je oklembešen tepih, iznad je zakačen oblačak, a po podu su nabacane cigle i lutke, koje tumačimo kao simbole razorenog doma i rasutog detinjstva (scenograf Milica Vučković). Glumci psihološki delikatno stvaraju likove, bitno obraćajući pažnju na iskvarenu verziju srpskog jezika, sa romskim akcentom (scenski govor Ljilјana Mrkić Popović).

Posebno je sugestivan nastup sjajne Jovane Gavrilović koja stvara lik silovane desetogodišnje devojčice Ranke. Ona doživlјava vidlјivu transformaciju, od skrhanog, preplašenog deteta, do samouverene i zrele devojke, nakon pakla odvajanja od porodice, posebno od majke Mirke (Ivana Nikolić) koja ju je odvela u sirotište da bi je spasila od silovatelјa, teče Zuleta (Vladan Milić). Borkan je iskreno brižan Rankin otac (Andrej Šepetkovski), a Miško njena novopronađena lјubav (Mladen Sovilј). Jelisaveta Orašanin strogo i preovlađujuće bezlično (opravdano), igra različite likove, krute predstavnice sistema: od šalteruše u birou rada, preko doktorke i policajke, do vaspitačice u sirotištu. Izbor da ove različite predstavnice državnih institucija igra jedna glumica značenjski je efektan jer pokazuje da su svi segmenti društva ozbilјno zarđali, otelotvoruje se ideja potpuno beznadežne trulosti sistema.

Radnja se pripoveda u slikama, a upadlјiva trubačko-gitarska instrumentalna muzika između njih naglašava tragičnost, kroz kontrast orgijastičke buke (kompozitor Vladimir Petričević). Na planu režije, fino su umetnuti postupci stilizacije i poetskih komentara. Oni izraženo teatralizuju, ritualizuju igru, podižu je na vanvremenski nivo. Na primer, lik Institucije (Orašanin) koja je zgrblјena u ćošku, u polumraku, čvrsta je statueta užasa sistema, ili nadrealni ples mrtve Mirke u beloj halјini, koji sugeriše postojanje metafizičkog prisustva, nasuprot fizičkom odsustvu.

(…)

Ana Tasić, Politika, 14. april

“Nasilni zahvati i posledice”

(…)

U milјe romske porodice, Stojan Srdić (tekst nagrađen na Konkursu "Branislav Nušić" 2015) smešta stravičnu, gotovo ritualnu priču o stradanju desetogodišnjeg deteta, koje preživlјava silovanje, sirotište, roditelјski alkoholizam, neefikasnost socijalne i zdravstvene službe. Najpre u jeziku, a onda i u specifičnom modelu ponašanja, reditelјka je našla uporište za svoju ubitačno jednostavnu predstavu. Potpuno socijalno nevidlјive i skrajnute od civilizacije žive čitave kategorije lјudi, prisilјenih da formiraju paralelni život, u kome važe pećinska pravila. Kad teča siluje dete od deset godina, čoveku zastane dah. Ali, kada on ostane ne samo nekažnjen, nego i shvaćen, gledalac se zapita o dubini tog nelјudskog ponora.

Jovana Gavrilović (Ranka) je namučenu dečju dušu odigrala bez ukrasa i otklona, jasno i potresno, kao u dokumentarnom filmu. Ivana Nikolić (Mirka), Andrej Šepetkovski (Borkan), Vladan Milić (Zule) predstavili su Rome u nekoliko bitnih dimenzija. Mladen Sovilј je Miška odigrao kao krivo ogledalo: kroz njega se sudbina Ranke još jednom prelomila kao socijalno i psihološki deformisana.

Potresna i univerzalna priča, bez nasilnih zahvata nad njom.

Dragana Bošković, Novosti, 4. april

(…)

“Da to bude veče izuzetne glume koja varira od ciganske prostodušne radosti do priče o teškom životu i tragediji potrudile su se Jovana Gavrilović u ulozi nesretne romske devojčice i Ivana Nikolić koja glumi njenu majku.

Bez kuće i doma, bez adrese i zaštite na marginama života i društva, tu pored nas žive naši sugrađani Romi i njihova deca. Koliko o njima predstava “Moje dete” je i o svoj deci koja stradaju zbog bilo koje vrste nasilјa. To je i priča o Srbiji danas i svima koji ovde žive u siromaštvu.

Olivera Milošević, RTS, Beokult, 13.04.2016.

PISAC
Stojan Srdić


REŽIJA I ADAPTACIJA
Ana Đorđević


IDEJNO REŠENјE SCENE
Ana Đorđević


SCENOGRAF
Milica Vučković


KOSTIMOGRAF
Lana Cvijanović


KOMPOZITOR
Vladimir Petričević


SCENSKI POKRET
Marija Milenković


SCENSKI GOVOR
Dr Ljilјana Mrkić Popović


ASISTENT KOSTIMOGRAFA
Milica Radovanović


ORGANIZATOR
Tamara Hristov


INSPICIJENT
Zoran Milojević


FOTOGRAFIJE
Sonja Žugić


LICA

Ranka 
Jovana Gavrilović 

Mirka
 
Ivana Nikolić 

Borkan
 
Andrej Šepetkovski 

Zule

Vladan Milić 

Institucija
 
Jelisaveta Orašanin / Ljubinka Klarić 

Miško

Mladen Sovilј 


PRODUKCIJA
BDP