Zojkin stan
grb
facebook logo  youtube logo  ЋИР / ENG

O PREDSTAVI

Predstava je uzbudljiv spoj klasika dramske književnosti 20. veka, koreografskih i pevačkih partitura i vizuelnih atrakcija. Sama priča o smutnom post-revolucionarnom vremenu profitera i korupcije izuzetno je aktuelna i danas, a rediteljka Poplavska Bulgakovljevu priču uz pomoć izuzetnih saradnika – Maje Mitić, koreografa, kompozitora Ognjena Atanasovskog i Emila Petra, koji potpisuje scenski i multimedijalni dizajn, obogaćuje na savremen, ipak neočekivan način.

O DELU

Tragična farsa Mihaila Bulgakova, “Zojkin stan” kritički slika grupu likova koja predstavlja sve aspekte postrevolucionarnog, mladog sovjetskog društva, u kome profiterstvo, korupcija i kolaps morala uzimaju maha. Pisac je dobro poznavao probleme života u Moskvi dvadesetih godina prošlog veka, u tim za njega gladnim godinama, a ideju je dobio čitajući o racijama u kockarnicama i javnim kućama, koje su tada otvarane u takozvanim “zajedničkim” stanovima. Ima i autobiografskih elemenata u komadu - Bulgakov je i sam, kao i “bivši” grof Oboljanjinov bio zavisnik od morfijuma, a sa Ametistovim, delio je strast ka kockanju.

“Zojkin stan”, koji pisac karakteriše kao „tragičnu bufonadu”, premijerno je izveden 1926. godine u moskovskom Teatru Vahtangov. Kritika je napala ovaj komad, dok ga je publika volela. Neko vreme komad nije igran, onda su ga obnovili, s nekim malim izmenama i igrao se do 1929, kad su zabranjeni svi Bulgakovljevi komadi. “Zojkin stan” je ponovo igran tek 1972, skoro pedeset godina posle premijere.

Beogradsko Narodno pozorište, na sceni "Manjež", prvo je načinilo pokušaj da upozna našu publiku sa delima Bulgakova i to upravo postavljanjem “Zojkinog stana” 20. oktobra 1934. godine. Predstava nije dobro prošla kod kritike, a dva brata Mihaila Bulgakova, Nikolaj i Ivan, koji su u to doba su živeli u Beogradu, nisu je pozitivno ocenili. Reditelj je bio Jurij Rakitin, emigrant iz Rusije. U osvrtu beogradske “Pravde” zapisano je da je glumačka igra “u tendencionalnoj režiji Rakitina još više pojačala nepovoljan utisak”, zbog kojeg je publika glasno negodovala. “Ona je osetila skrnavljenje svoje najveće pozornice, protestovala zviždeći i ne dajući aplauza. Osetila je da se tu vređa dostojanstvo Narodnog pozorišta i prilično bučno reagovala”! Predstava je, posle dosta velikog skandala,– bila skinuta sa repertoara neposredno posle premijere.

Ipak, sama priča o smutnom vremenu tranzicije iz prethodnog režima u novi, društveni poredak, u kome se svi znani etički, intelektualni i materijalni oslonci osipaju, a preovlađuje eskapistička želja za odlaskom onih koji to ne prihvataju, izuzetno je aktuelna i danas.

(...)

“Za onoga ko je video Moskvu poslednji put pre samo nekakvu godinu i po dana sada je ona neprepoznatljiva,

Sve je to počelo postupno… lagano… U dubini zapuštenih prostorija su počele da svetle sijalice, a pri njihovoj svetlosti je počeo da se pokreće život. Oprani izlozi su počeli da se presijavaju. Upalile su se jake ovalne lampe nad izloženom robom ili uske zaslepljujuće cevi po ivicama izloga.

(...) Moskva se ne može prepoznati. Moskva trguje.

Na Kuznjeckom mostu po celi dan kipti po sleđenim trotoarima gomila pešaka, kočijaši idu jedan za drugim, i promuklo trubeći jure automobili.

(...) Do kasno u noć se kreću, kupuju, prodaju, guraju po radnjama Moskovljani. Ali i kasno uveče, kada se skazaljke na osvetljenim uličnim časovnicima neminovno približavaju ponoći, kada su već zatvorene sve radnje, još uvek živi neumorna Tverska ulica.

Izlozi bezbrojnih kaf ića su osvetljeni, i iz njih se nejasno čuju zvuci violine.

Do kasno u noć se kreću, kupuju i prodaju, jedu i piju za stočićima Moskovljani, koji žive u još dotle neviđenom trgovinsko-crvenom Kitaj-gradu.

(M. Bulgakov “Trgovinska renesansa – Moskva početkom 1922. godine”, “Moskva”, 14. januar 1922)

O PISCU

Mihail Bulgakov je rođen 15. maja 1891. godine u Kijevu. Završio je medicinski fakultet, a sa Crvenim krstom je poslat na front da radi kao vojni lekar, kada je započeo Prvi svetski rat. Profesiju lekara zamenio je pisanjem kratkih priča i feljtona u početku, da bi ostao upamćen po pisanju romana, dramskih tekstova i operskih libreta. Njegovo kapitalno delo – “Majstor i Margarita” i to cenzurisano izdanje – objavljeno je 26 godina nakon njegove smrti. Preminuo je u Moskvi, 10. marta 1940. godine.

U prvim satiričnim pripovetkama (“Đavolijada” i “Fatalna jaja”) dao je naličje NEP-a (Nova Ekonomska Politika u postrevolucionarnom društvu SSSR-a). Roman “Bela garda” (i drama po motivima istog “Dani Turbinovih”) slika lomljenje ruske inteligencije između belogardejskog pokreta i revolucije, dok se u drami “Bekstvo” bavi sudbinom emigranata, primenjujući postupak tragične groteske. U istom duhu su i druga njegova dramska dela iz tog perioda: “Zojkin stan” o NEP-u i “Purpurno ostrvo”, u kome se stvarnost prikazuje kroz život u jednom pozorištu. Drame "Poslednji dani ili Puškin", "Robovanje licemera ili Molijer", "Priglupi Žurden", kao i komedija "Ivan Vasiljevič" govore o tragičnom sukobu između umetnika-humanista i despotizma vlasti. Krunu njegovih tematskih preokupacija, u sintezi realizma, satire i fantastike predstavlja roman “Majstor i Margarita”, čija je necenzurisana verzija u SSSR-u objavljena je tek 1973. godine.

Zbog kritičkog stava prema postrevolucionarnoj, sovjetskoj realnosti dela su mu cenzurisana, a nije mu bilo ni dozvoljeno da napusti SSSR. Bio je prinuđen da se obrati samom Staljinu tražeći da mu se odobri pravo na azil. Staljin mu čini ustupak dodelivši mu mesto dramaturga i libretiste u moskovskom Boljšoj teatru. U to vreme počinje i njegova borba sa morfijumom, koji je počeo redovno da uzima zbog degenerativne hipertenzivne nefroskleroze.

Tokom života u Rusiji mu je objavljen samo prvi deo romana "Bela garda", ciklus priča "Beleške mladog lekara" i jedan broj novinskih feljtona.

Najznačajnije karakteristike Bulgakovljeve satire, svakako su vešto kombinovanje fantastičnih i realističnih elemenata, groteskne situacije, kao i važnost prepoznavanja etičkih dilema.

REČ REDITELjA

“Sve me podseća na dalek kraj i... ... “

“I sve me podseća na to, kao da je bilo nekad i kao da je bilo tu...”

“Zojkin stan” Mihaila Bulgakova začetnik je nove, ruske dramaturgije 20. veka. Uzbudljiva priča mistične junakinje, Zoje Denisovne Pelc, lika konstruisanog na osnovu autentičnih ličnosti onog doba (Zoja Petrovna Šatova, Natalija Štih …) građena je po dramaturškoj matrici – ljubavni trougao. Svi ostali karakteri su naslikani poput gogoljevskih grotesknih likova. Bulgakov piše ovu farsičnu bufonadu (kako je sam naziva) posle Oktobarske revolucije, kada su se desile velike promene u Rusiji, a Moskva je sve više htela bude Pariz.

“Fokstrot i tango su se čuli sa svih strana na ulicama Moskve...”

Ova promena je bila večita inspiracija mom sunarodniku Bulgakovu, koji je, na žalost, rano napustio svet, neshvaćen, zabranjivan, često silom “amputiran”.

Preko njegovog lika i dela uspela sam da još više razumem političku istoriju, a istovremeno i moju, ličnu istoriju. Izrazi “bivši grof”, “imali smo”, “bilo je” , “imanje nam je…” postali su mi bliski, a verujem i jednoj čitavoj generaciji “bivših”...

Ono što Bulgakov provlači i u ovom delu, kao i u kapitalnom romanu “Majstor i Margarita” je: “Da li su se ljudi uistinu promenili”?

“ Zojkin stan” prikazuje trenutak promene, dočarava kako se ljudi menjaju. Bulgakov postavlja Zojkin stan kao kuću spasa, kao granicu koju ako pređemo – put nas vodi u bolji život, a zapravo …. Da li svako bekstvo vodi u bolji život?

Plejada divnih groteskno naslikanih likova pokazuju da je kuća izgubila privatnost, da je zapravo čovek izgubio privatnost, da se desio haos u kom smo svi zajedno ogoljeni.

Nataša Poplavska

O REDITELjU

Nataša Poplavska rođena je 15. maja 1971 godine u Skoplju. potiče iz mešane rusko-makedonske porodice (Biljana i Boris Poplavski). Novinarstvo i balet, kojima su se njeni roditelji bavili, uticalo je da, od malena, bude okrenuta teatru, umetničkoj igri, muzici, likovnoj umetnosti, dizajnu i književnosti. Svoje univerzitetske dane započinje na Filološkom fakultetu (Katedra svetske književnosti) u Skoplju, da bi 1995. upisala pozorišnu režiju. koju završava 1999. na Fakultetu dramskih umetnosti kod profesora Slobodana Unkovskog. Postdiplomske studije iz oblasti marketinga i menadžmenta u teatru završila je na britanskom Univerzitetu Šefild u Solunu, Grčka.

Još student, zajedno sa kolegom Sinišom Eftimovim, postiže 1997. godine uspeh na sceni Makedonskog narodnog teatra - postavkom komada Dejvida Memeta “Edmond“, sa tada nepoznatim, a danas dokazanim glumačkim imenima kao što su Toni Mihajlovski, Nikola Ristanovski i prvacima Pozorišta Petrom Arsovskim i Katinom Ivanovom.

Tokom poslednjih dvadesetak godina, potpisuje režije velikog broja predstava, od kojih se izdvajaju: “Figurae Veneris Historiae”(2016) i “Bahanalije”(2010) Gorana Stefanovskog, kao i “Bure Baruta” (2014) Dejana Dukovskog, a nagrađivane su na Makedonskom nacionalnom festivalu „Vojdan Černodrinski“ (2017. i 2010), Internacionalnom festivalu „Risto Šiškov“ (2014), Internacionalnom pozorišnom festivalu glumaca u Nikšiću, Crna Gora (2014) i na Internacionalnom kamernom festivalu u Vracu, Bugarska (2015).

Njen rediteljski rukopis zasnovan je na principima „totalnog teatra“, koji spaja elemente muzičke, plesne, dramske i vizuelne umetnosti. Posvećena je i razvoju teatarskih formi poput mjuzikla i kabarea na mekedonskoj pozorišnoj sceni.

Postavila je sa uspehom licencirani mjuzikl „Čikago“ Boba Fosija i Freda Eba, sa koreografom Olgom Pango, u produkciji Makedonskog narodnog teatra, Makedonske opere i baleta i Muzičke akademije iz Skoplja (2015). Sarađuje sa pozorištima drugih nacionalnosti, negujući različite žanrove muzičkog teatra: u Albanskom teataru postavlja predstavu “Orkestar” Žana Anuja (2011) i savremenu folk operu “Hvatanje Junis Vilijams” Paule Kimper i Harli Erdmana (2008), a u Turskom teataru kabare “Žene” Tuncera Gučenoglua (2007).

Inscenira i značajna dela svetske dramske književnosti, a ističu se poduhvati po komadima Viljema Šekspira “Romeo i Julija” (NT Strumica, 1998) i “Mletački trgovac“ (Dramski Teatar Skopje, 2017), koji je ostvarila u saradnji sa srpskom glumicom, Majom Mitić (Dah teatar). Predstava je na ovogodišnjem Nacionalnom pozorišnom festivalu u Prilepu ponela dve nagrade za najboljeg mladog glumca (Porcija) i najbolju mušku ulogu (Šajlok).

Njena postavka Nušićeve “Gospođe ministarke” na scenu Makedonskog narodnog teatra igra se neprekidno od 2009. Godine 2014. u koprodukciji sa skopskim Teatrom Komedija postavlja Aristofanovu „Lizistratu“, posle koje dobija ponudu za stalni angažman kao kućni reditelj teatra. Predstava je nagrađena na Festivalu satire „Fadil Hadžić“ u Zagrebu, a posebno priznanje je dobila i na festivalu u Sarandi, Albanija.

Poplavska je izuzetan internacionalni uspeh postigla i postavkom baleta „14 sati“ sa koreografom Igorom Kirovim (MOB, Skoplje, 2014), sa kojom su se predstavili beogradskoj publici na sceni Narodnog pozorišta u sklopu proslave 20 godina od bilateralnih odnosa između Makedonije i Srbije 2016. godine.

Osnovala je 2000. godine udruženje umetnika ART MEDIA, koje je tokom godina preraslo u Centar za razvoj umetnosti i kulturne razmene, ostvarilo niz zapaženih produkcija i uticalo na razvoj nezavisne scene u Makedoniji. Njihova prva produkcija iz 2001. godine – igra se i danas: to je kabare “Comme moi, le Piaf”, ostvaren u saradnji sa muzičkom grupom Foltin, Bitoljskim pozorištem i Francuskim kulturnim centrom. Predstava je izvođena na festivalima u regionu: Makedoniji, Srbiji, Hrvatskoj, Bugarskoj, Albaniji, Sloveniji, a uspešno gostovanje je imala i u Francuskoj. Glumica Elena Moše je često bila nagrađivana za ulogu Edit Pjaf. Ističu se i “Plava soba” Dejvida Hera (MNT, 2002), te “Madam kabare” Maje Milanović (Univerzalna sala, Skoplje, 2004) i “Život je kabare“ (2005).

Angažuje se i kroz rad sa mladim teatarskim stvaraocima kroz međunarodne kulturno – edukativne radionice iz oblasti pozorišta, video i dokumentarnog filma. Izuzetno je posvećena raznovrsnim projektima namenjenim kulturnoj razmeni i promociji pozorišnih tehnika. Jedan od najuspešnijih je dugogodišnji projekat poznat beogradskoj publici - “Ne/Vidljivi grad“ u saradnji sa Majom Mitić i Dah Teatrom iz Srbije, Om teatrom iz Danske, Prodigal Teatrom iz Engleske i Voa Plifonik iz Francuske. (2010-2012). Sa Art medijom i regionalnim ekpertima učestvuje u realizaciji međunarodnog poduhvata „Prenošenje znanja“, kroz radionicu fizičkog teatra za mlade glumce, iz čega je nastala predstava „Crnina pristaje Elektri“ Judžina O Nila.

Nataša Poplavska ranije nije inscenirala delo ni jednog ruskog pisca. Sa Mihailom Bulgakovim postoji posebna veza: naime, on je poreklom iz Ukrajine odakle dolazi i familija Poplavski. Znameniti pisac ovekovečuje ovu porodicu preko lika Maksimilijana Andrejeviča Poplavskog u antolgijskom delu “Majstor i Margarita”.

Sezona: 2017/2018.

Vreme trajanja: 1 sat i 40 min.

Premijera: 11.10.2017.

PISAC
Mihail Bulgakov


PREVOD
Vuk Dragović


ADAPTACIJA
Maša Stokić


REŽIJA
Nataša Poplavska


KOREOGRAF
Maja Mitić


KOMPOZITOR
Ognjen Anastasovski


SCENA I DIZAJN
Emil Petro


KOSTIMOGRAF
Roza Trajčeska


DIZAJN SVETLA
Milčo Aleksandrov


VOĐA PROJEKTA
Srđan Obrenović


ORGANIZATOR
Ivana Jovović


INSPICIJENT
Olivera Milosavljević


SUFLER
Marija Stojić


FOTOGRAFIJE
Emil Petro


LICA

Zoja Denisovna Pelc 
Ana Sofrenović

Ametistov, Aleksandar Tarasovič

Andrija Kuzmanović

Oboljanjinov, Pavel Fjodorovič

Milan Čučilović

Aliluja, Anisim Zotikovič

Jadranka Selec

Ala Vadimovna

Milica Petrović

Gazolin

Savo Radović

Heruvim
Milorad Damjanović

Agnesa Ferapontova
Sandra Bugarski

Vanjočka
Milica Milša

Manjuška
Anđela Popović

Gusan, pušač, švalja
Miloš Lazarov

Prva neodgovorna dama Ivanova
Nada Macanković

Druga neodgovorna dama Mimra
Jelena Rakočević

Treća neodgovorna dama Liza
Kristina Jovanović

Drug Pjestruhin, Rober, švalja
Saša Đurašević

Fokstroter, švalja
Arsenije Tubić

Poet, švalja
Aleksandar Stoimenovski

Muzičar
Ljubomir Ćustić


PRODUKCIJA
BDP